Ne znamo jeste li znali, ali, u suštini stvari, postoje dva tipa ljudi u sezoni godišnjih odmora.
Onaj što je nezamjenjiv i kada je na godišnjem, samo je fizički odsutan. Njegov duh je sveprisutan. A, on se na odmoru pati i umire kao Alija Sirotanović kada su ga za nagradu poslali u sindikalno odmaralište. Deset dana prečučao u hladovini i na kraju rekao: ne daj Bože nikom’ ovakve patnje. Tako i ovaj naš čuči u hladu, ali digitaliziran. I šalje hiljade i hiljade mailova, nemoćan i očajan što ne može djelovati na daljinu. A, trudi se svojski. Žena i djeca ga ignoriraju, zagledaju kako da ga bace u more sve sa laptopom i mobitelom.
Onaj što je zamjenjiv, kada je krenuo na odmor rekao je ljudima: možete vi to. I otišao se odmoriti. I stvarno je odmarao. S obitelji i prijateljima. Ili sam. I morem. Ne kao u sindikalnom odmaralištu, nego zapravo.
Ovaj prvi, nezamjenjivi, kad je konačno prekinuo agoniju i vratio se na voljeni posao – zatekao kaos i kataklizmu. Naravno da ništa nije bilo tako, ali ne gledamo mi to njegovim očima. I naravno sam sebe uvjerio još jače da bi bez njega sve propalo. Sve. Propalo.
Ovaj drugi, zamjenjivi, došao i najnormalnije je popričao s ljudima, pričao kako mu je bilo, pokazivao slike ribe koje je ulovio i tako to. I nastavio raditi. Sve je funkcioniralo u najboljem redu. I ništa nije propalo, piše poduzetnica Enisa Selmanović Salkić za portal women in adria.ba.
Zašto je netko nezamjenjiv?
Da skratim maestralni uvodni referat i pređem na stvar. Zašto je ovaj nezamjenjiv, a ovaj drugi zamjenjiv. Ili zašto bi bez ovog prvog sve propalo, bez drugog jok. Pa, stvar je perspektive.
Ovaj prvi, je sam sebe uvjerio da je nezamjenjiv. I tako se i ponaša. Sve radi sam. Ne zato što radi najbolje, nego da ne bi neko drugi uradio bolje pa ode glava. Uvjerio je i svoje ljude da oni ne mogu sami. Ne znaju sami. Ne mogu bez njega i ne znaju bez njega. Jer on je jedan i jedini, Bogom dan i on sve zna. Oni ne znaju.
Sa strane ljudi – nekima je dobro, nekima je loše. Ovi što im je dobro – pa, radio ne radio svira radio. Ne moraju raditi, šef je bolji, on zna bolje, on radi. Oni dobivaju plaću. Pa, ekstra. Ovi što im nije dobro – pokušaju promijeniti njega, pa sebe, pa ga uvjeriti da oni to mogu, pa onda odu. Jer oni bi da malo i koriste mozak i razvijaju ga, pa onda odu negdje gdje je to moguće.
I tako prolaze dani i godine i godišnja doba i sezone odmora, ovaj se jadan nikad ne odmori i nikad na zelenu granu. Posao nikad ne poraste, možda i propadne. A, toliko se trudio sam sa svojih deset prstića.
Najgore što se može desiti je – ništa
Ovaj drugi, zvat ćemo ga zamjenjivi – iako je to teška riječ za dobrog čovjeka.
Naš princ zamjenjivosti je kao vrlo mlad otkrio tajne delegiranja. Istovremeno shvatio, da ako misli sebi dobro – onda ne može sve sam. Na kraju krajeva i ne treba. Ima sjajne ljude koji žele i hoće.
Nije ni njemu bilo lako na početku, svi imaju muke sa delegiranjem. Jer treba sad ispustiti neko svoje dokete i dati nekome da on to radi. A, da ti budeš promatrač i preživljavaš šokove. Uf, teško je.
Krenuo je od najgoreg i sam sebi rekao – šta je najgore što se može desiti ako nešto delegiram. Odgovor je bio – ništa. Ništa najgore, ni manje gore, ni ništa. Ništa se ne može desiti. Šta ako pogriješi – popravit će. Sve je popravljivo.
Onda se zapitao, a što da delegiram. Jer to je kao da bira koje dijete više voli, pa on sve svoje aktivnosti podjednako voli. Kako sad odvojiti od srca.
Godišnji odmor danas je vještina
Onda je opet malo pričao sam sa sobom, pa se pitao šta je to što ja radim, a mogao bi raditi bilo tko drugi. Pojavila se omanja gomilica stvari koje on radi, a mogao bi bilo tko drugi. Neko tko će iz toga naučiti, tko će to unaprijediti i u konačnici možda čak automatizirati ili digitalizirati, pa nitko to neće morati raditi. Hm, nije loše.
Onda je izabrao suradnike – koji žele i jedva čekaju da prihvate nove zadatke i nauče. Sa svakim porazgovarao jedan na jedan. Svakom objasnio šta delegira, zašto i kako će ga on naučiti da to radi. Pa još i neko vrijeme pratiti da mu bude podrška. I onda ga pustiti da slobodno odleti iz gnijezda i samostalno radi. I sve lijepo pritefterio da bude sistematično i da nešto ne zaboravi.
Kada je uspješno preživio ovo prvo delegiranje, onda se već ohrabrio i uozbiljio. Sistem je već počeo da se gradi i da postaje samoodrživ. Da nosi i vodi bilo koga tko se priključi sistemu. Da eliminira bilo koga tko opstruira sistem.
Naučio je svoje ljude, oni su naučili svoje ljude. Znanje kruži u organizaciji, a fokus je na onome što donosi prihod. Ostalo rade juniori ili sistem ili je digitalizirano. Ili su usput shvatili da im ne treba. Nije nikad ni trebalo.
I tako on ode na odmor bez da ga itko zove i bez da on ikoga zove. O mailovima da ne pričamo. A, posao ne propadne. Tako i njegovi ljudi idu na odmor – bez mailova i poziva, a posao funkcionira.
Do vas je – hoćete li patiti ili se odmarati?
Izvor: women in adria.ba